UVOD
Jevrejska verska zajednica u Segedinu je 1899. godine raspisala konkurs za izradu projektne dokumentacije, za izgradnju nove sinagoge. Subotička jevrejska zajednica, društveno značajna i brojčano ojačana, već je posedovala građevinsku parcelu na uglu trga Sečenji i ulice Jokai, koju su 19. aprila 1892. godine dobili kao donaciju od Adolfa Geigera.1 Takođe, sa namerom izgradnje sinagoge, rukovodstvo subotičke jevrejske verske zajednice sa velikom pažnjom je pratilo tok segedinskog konkursa. Lipot Baumhorn (Kišber, 1860 – Kišber, 1932), koji je tada već smatran iskusnim graditeljem sinagoga, osvojio je prvu nagradu sa svojim projektom artikulisanim u tradicionalnom „slobodnom stilu”. Marcel Komor (1868, Pešta – 1944, Šopronkrstur) i Deže Jakab (1864, Biharev – 1932, Budimpešta), budimpeštanske arhitekte, konkurisali su sa projektom sinagoge „novih linija”, ali bez obzira što je Eden Lehner - arhitekta osnivač „novog mađarskog nacionalnog stila” - kao član žirija zauzeo stav uz njihov projekat, taj nije zadovoljio konzervativni ukus ostalih članova žirija. Uprkos tome, žiri je predložio otkup njihovog, kao i nekoliko ostalih konkursnih radova. Jevrejska zajednica u Subotici, koja je već imala iza sebe jedan neuspešan konkurs za sinagogu, nakon prezentacije arhitektonskog rešenja od strane projektanata, bez dvoumljenja je preuzela planove.
Konkurs za izvođača radova dobila je firma Ferenca Nađa i Lukača Kladeka, u vrednosti investicije od 197.818 kruna i 43 filera. Za realnu ukupnu vrednost investicije nedostajalo je još 60.000 kruna (40%).3 Većinu neophodnog inicijalnog kapitala članovi verske zajednice su obezbedili putem preče kupovine mesta za sedenje: „Priloženi uslovi kupovine su veoma povoljni te čak i najskromniji član zajednice može kupiti mesto za sedenje, jer se kupovna cena može plaćati u ratama od po 20 procenata tokom narednih pet godina”.4 Neophodan novac za završetak izgradnje pored pomenutog su uspeli obezbediti i pomoću obveznica sa 5% kamatne stope, na osnovu ideje Izidora Milkoa, predsednika verske zajednice. Nakon što su arhitekte, uz manje-veće korekcije, projekte prilagodili lokalnim uslovima, 1900. godine započela je izgradnja nove subotičke sinagoge. U međuvremenu, projektanti su uspeli ubediti čelnike verske zajednice, da se nova sinagoga gradi u „lehnerovskom” orijentalno-mađarskom stilu. Objekat je pod građevinskim nadzorom Marcela Komora i Dežea Jakaba završen u roku od tri godine. Sama konstrukcija je dovršena do jeseni 1902. godine, ali zbog dodatnih radova gradnja se odužila još godinu dana. Svečana inauguracija hrama je održana 17.septembra 1903. godine; o tome mediji su izveštavali na sledeći način: „U Subotici, 17. septembra su predali svojoj svrsi prelepi novi hram subotičke jevrejske verske zajednice. Od raskoši i svečanog izgleda hrama mnogo više me je dojmio taj sveti osećaj bratstva, koji je pozlatio svečanost, te ovaj dan nije bio obeležen samo kao obično posvećenje crkve, ili svečanost samo jedne verske zajednice, već je značio praznikom cele Subotice. Počevši od predstavnika države - glavnog župana do najjednostavnijih građana, na nekoliko sati život Subotice se koncentrisao oko nove sinagoge.
Oko oltara su zauzeli mesta čelnici građanskog i verskog života Subotice: vlast, državni činovnici, predstavnici vojske i popovi iz čitavog regiona. Napolju oko hrama uredno, bez stvaranja gužve se okupila masa nezvaničnika. Popodne, mada je nebo bilo oblačno, bilo je predivno praznično vreme, o kojem govori sledeći izveštaj: Nakon otpevane večernje molitve Mor Kutna, glavni rabin, u svom kratkom i dirljivom govoru oprostio se od starog hrama, nakon toga su izvadili svitke tore iz ormana za čuvanje svitaka tore, te su subotički gostujući sveštenici, kao i najstariji članovi verske zajednice ispod dva šatora noseći ih na svojim rukama krenuli prema novom hramu. Oko šatora su gradski panduri u svečanim uniformama sa isukanim mačevima pratili vatrogasni orkestar, dok je svirao stare jevrejske molitve, a iza njih je koračala šira javnost. Bilo je oko četiri sata, kada je povorka stigla na trg novog hrama, gde ih je čekala publika od nekoliko hiljada građana. Ispred zaključane kapije hrama gradonačelnik grada, gradski glavni činovnici i čelnici verske opštine su stajali,i kada su svitci tore stigli ispred stepenica, arhitekta Deže Jakab, ko je sa budimpeštanskim arhitektom Marcelom Komorom zajedno projektovao hram, održao govor upućen predsedniku verske zajednice i sa baršunastog jastuka predao mu pozlaćeni ključ hrama. Predsednik dr. Geza Blau, je preuzeo ključ i u svom dinamičnom govoru zamolio gradonačelnika, dr. Karolja Biroa, da preuzme od njega i da preda hram svojoj svetoj svrsi. Dr Karolj Biro je u dužem govoru odgovorio, i kao domu u službi dobrog morala, otvorio je kapije hrama.
Ogromne ovacije su prozujale širokom ulicom, a povorka je krenula sa inteligentnom publikom u već potpuno popunjeni hram. Dok je povorka ulazila, kao i nakon toga crkveni hor je pevao psalme. Nakon pevanja psalama, odneli su tore ispred ormana za čuvanje svitaka tore, dok je hor pevao molitvu koja počinje tekstom „Kako su ti lepi tvoji šatori”. Zatim su Tore postavili u orman. Lifschitz, glavni kantor je intonirao uobičajenu subotnju molitvu svojim oštrim glasom, a tore koje su ostale na njegovim rukama i u naručju glavnih rabina Kutne i Singera, oni su ih noseći oko oltara položili u orman za čuvanje svitaka tore. Nakon toga, sedi Mor Kutna je služio blagoslov. Najpre je blagoslovio hram, a zatim publiku. Nakon toga je zapalio večni plamen. U tom trenutku su se upalila sva električna svetla, i obasjala prelepi molitveni prostor. U ovoj pobožnoj sceni odjeknula je prelepa jevrejska molitva uz pratnju orgulje, u izvođenju supruge dr. Maćaša Kleina, rođene Seđi Gine. Kod poslednjeg akorda je na govornicu stao dr Bernat Singer, kako bi održao svoj veliki, svečani govor, kojem je prethodila prelepa molitva. Nakon njegovog dirljivog govora, sledila je himna. Posle himne, publika je napustila hram, a vernici su ostali na večernjoj molitvi.” Ovaj citat, pogotovo u današnjem vremenu, može biti interesantan, kada se završila unutrašnja i spoljna restauracija hrama, jer nam dočarava protokol i raspoloženje tadašnje ceremonije „inicijacije”, kada su na prekretnici XIX i XX veka, isti dan sa sinagogom zacrtane i smernice dalje urbanizacije Subotice, kao i njenog arhitektonskog razvoja u XX veku. Ovog dana, u ponekad prašnjavoj, ponekad blatnjavoj agrarnoj varoši, otvorila se kutija čuda, te ubrzani urbani razvoj narednih petnaestak godina, koji je doveo do toga da danas Suboticu, sa pravom, možemo nazvati Gradom secesije. Sinagoga u Subotici postala je jedna od najlepših i najposebnijih u srednjoistočnoj Evropi.
Okolnosti gradnje
Dok je u srednjoistočnoj Evropi najviše sinagoga nastalo u drugoj polovini XIX veka, začeto u nekom od dominantnih stilova historicizma, odnosno u „mavarskom stilu”, subotička, obzirom da je relativno kasno sagrađena, nosi stilske oznake mađarske varijante secesije, i kao takva redak je primer u regionu. Pri buđenju samosvesti, subotički Jevreji su izabrali ovaj, u svakom segmentu mađarski stil, jer su im se na prekretnici vekova najzad ostvarile težnje ka asimilaciji. Tokom istorije, privredna snaga i trenutni društveni i pravni status Izraelitske zajednice je po prvi put omogućio, da se vizantijska kupola novog hrama ravnopravno uzdiže, rame uz rame, sa tornjevima tadašnjih crkava (Franjevačka crkva, Katolička crkva Svete Tereze Avilske, Srpska pravoslavna crkva) iznad siluete grada, već aktivno utičući i formirajući urbani pejsaž, prejudicirajući pravce budućeg arhitektonskog razvoja Subotice. Ovaj trend nije bio usamljeni primer u pogledu grada, nego je postala uopštena pojava u okviru Monarhije. Povodom 25. godišnjice sinagoge, 1925. godine, subotička jevrejska opština je objavila vanredni broj izdanja „Sombat” („Subota”), u kojem je Izidor Milko, tadašnji predsednik verske zajednice i pisac, ovako pisao o okolnostima gradnje: „Imali smo malo novca. Već u vreme revnosnog, emeritus predsednika, gospodina Mora Kuneca, u devedesetim godinama prošlog veka je iniciran pokret za osnivanje fonda za izgradnju crkve.U obliku beskamatnih kredita uspeli smo sakupiti određeni iznos,ali to ni blizu nije bilo onome, koja bi mogla biti baza jedne veće gradnje - u najboljem slučaju mogla bi biti njena polazna tačka. Realizaciju je približio stadijumu ostvarenja, odličan, unapred izrađen, vešti plan Ignaca Kunetza, koji je značjan iznos kapitala za izgradnju obezbedio prodajom mesta za sedenje u hramu. Ali mi još uvek nismo imali dovoljno novca, da bi hrabro mogli započeti veliko delo, i da bi mirno mogli sagledati obračun. Tada mi je sinula ideja, da plasiramo obveznice sa kamatom od 5 procenta, koje bi se postepeno mogle otplaćivati kod dobronamernih zajmodavaca. (…)
U to vreme – neverovatno, a ipak istina – bio sam veoma popularan, čak sam bio na vrhuncu popularnosti, te za tri-četiri dana sam plasirao skoro hiljadu obveznica u vrednosti od po pedeset kruna, i ovaj uspeh je dao novi polet gradnji.U meni budi prijatne uspomene činjenica tokom pomenute kampanje, da su ljudi bez obzira na versku pripadnost uzimali obveznice, čak i oni su ih sa poverenjem kupovali, koji – sa razlogom ili bez – bili poznati kao antisemiti. Inače u Subotici u stvari nikada nije bila prisutna mržnja prema jevrejima, te verske zajednice su isto kao i razne nacionalnosti u primernom razumevanju i potpunom entente cordiale (srdačnom sporazumu) živeli zajedno…”6 Zbog ograničenih materijalnih sredstava morali su se sklapati kompromisi prilikom gradnje sinagoge, te nisu svugde korišćeni najplemenitiji i najskuplji materijali: umesto majolike na fasade su dospeli ukrasi od terakote i gipsa; sokla je umesto crvenog mermera iz Šikloša izrađena od veštačkog kamena; za oblaganje bime i ormana za čuvanje svitaka tore (Aron HaKodeš) umesto mermera, korišćen je „mramorisani” štuko; umesto pozlate korišćena je bronzana farba, a i orgulje su skromnijih dimenzija – sa dekorativnim registrima od drveta. Ova činjenica je uveliko doprinela ubrzanom propadanju objekta, a predodredila je i mnoštvo dilema tokom restauracije. Troškovi izgradnje segedinske sinagoge su petostruko nadmašile troškove subotičke (760.000 kruna), ipak: „Na svu sreću arhitektonski uticaj i umetnička vrednost – i ovo je već očigledno – nije u linearnom odnosu sa materijalnim ulaganjem. Štaviše, finansijska ograničenja, neretko budu prednost kod nekih objekata. Segedinska sinagoga, svojim bogatstvom i raskošom daleko prevazilazi subotičku, međutim njena oblikovnost i relativna jednostavnost ovu potonju čini jedinstvenom.”
Zahvaljujući burnom uspehu sinagoge, grad Subotica je kasnije od ovog tandema-arhitekata naručio i projekte nove Gradske kuće, koju su sagradili između 1908. i 1912. godine, a koja se danas smatra međunarodno priznatim remek-delom kasne mađarske varijante secesije. Sinagogu su između 1923. i 1925. godine, nakon razorne oluje obnovili, tada su sprovedene određene izmene, mada one nisu značajno modifikovale izvorni spoljašnji izgled zgrade. Većinu vitraža Mikše Rota, nekadašnjeg carskog i kraljevskog vitražiste su zamenili, i samo je poneki primerak ostao od originalnih opalnih Tifani-stakala. Istom prilikom su obili i malterisane delove zidova fasada, a zatim su obnovili malterisanje, ali bez originalnih dekorativnih okvira i kolorita. Veliko je pitanje, da li su sa vrha polukružnih ugaonih pilastera centralne kupole tada nestali emajlirani majolika kapiteli. Svod iznad galerije hora su prefarbali. Popravku vitraža je vršio Janoš Sanka (1879- 1927), staklar i vitražista, koji je prilikom izgradnje segedinske sinagoge, učestvovao u radovima, a doselio se u Suboticu 1905. godine.
Arhitektura, konstrukcija, umetnost
Objekat stoji na ugaonoj parceli između današnjeg Trga sinagoge i Trga Jakaba i Komora, a prema tadašnjoj vladajućoj praksi sagrađen je uvučen od linije ulice. Prvobitno je na parceli bilo još tri prizemne zgrade. Dve manje: objekat košer kasapnice i domareva kuća (preko koje se moglo stići u fiskulturnu salu stare jevrejske škole), kao i jedna mnogo veća – zgrada jevrejske škole, koju su 1980. godine kao žrtvu jedne neuspešne spekulacije vezane za pomenutu parcelu srušili. Jednospratna zgrada Jevrejske opštine se takođe nalazi na ovoj parceli i ima izlaz na nekadašnju Baćanji, danas ulicu Dimitrija Tucovića. Koriste je subotički Jevreji kao društvene prostorije za okupljanje, a malu sinagogu u prizemlju, vernici upotrebljavaju kao molitveni prostor. Zgradu Jevrejske opštine, nekadašnju školu, kao i objekat košer kasapnice su takođe projektovali Jakab i Komor. Postojeći objekti danas predstavljaju prostornu kulturno-istorijsku celinu sa sinagogom. Na osnovu tipološke klasifikacije dr Rudolfa Kleina, subotička sinagoga spada među sinagoge vizantijskog tipa crkvi. Prema tome, krunisana je velikom vizantijskom centralnom kupolom, kojoj se sa četiri ugla pridružuju „sahat kule” sa manjim ugaonim kupolama koje su pokrivene emajliranim crepovima. Osnova molitvenog prostora hrama je pravilnog kvadratnog oblika 25 x 25 metara dimenzija, sa upisanim pravoslavnim krstom, a koja se razvija oko četiri para čeličnih stubova postavljenih simetrično u osmougaonom položaju. Ovi stubovi podupiru konstruktivni sklop molitvenog prostora zajedno sa galerijom i unutrašnjom rabic-kupolom sa kontra rebrima. Visina unutrašnjeg prostora iznosi 25 metara, a raspon kupole je 12,6 metara. Izvorno je u prizemlju bilo 950 mesta za sedenje za muškarce, a na galeriji još 530 za žene.
Na galerije za žene, može se doći preko kapija, koje su postavljene na četiri ugla objekta, prolazeći kroz vetrobrane i penjući se stepeništima. U prizemni molitveni prostor put vodi kroz zapadni glavni ulaz sa tri kapije, kao i kroz kapije postavljene sa južne i severne strane. „Pravougaoni raspored upućuje na aškenasku ortodoksnu tradiciju građenja sinagoga, šatorska forma oblikovana od rabica, kao što su to arhitekte već više puta naglasili, podseća na pustinjski šator. U stvarnosti pustinjski molitveni šator je bio mnogo jednostavniji, nego njegove novije reinkarnacije.”8 S obzirom da su sinagogu sagradili članovi subotičke verske zajednice koji su sledili neološki pravac, bima i Aron HaKodeš, nisu na sredini, kao kod ortodoksnih sinagoga, nego slično hrišćanskim oltarima nalaze se na istočnoj strani. „Subotička sinagoga, tačno prati obrazac reformskih sinagoga, što ne ističe samo njena arhitektonska oblikovnost, već i izraz crkvena palata, koji je primenjivao njen projektant Deže Jakab. Međutim njena intelektualna pozadina je mnogo složenija i kontraverznija.”9 Na to upućuje i činjenica da su arhitekti prilikom formulisanja svih detalja eksterijera i enterijera primenili višeslojni simbolizam.
Na zgradi se prepliću univerzalni arhetipi, jevrejska verska ikonografija, vernakularna simbolika, kao i simbolizam slobodnog zidarstva a sve to kroz organsku povezanost univerzalne „celine” i jedinstvenog „detalja”. Reka Varaljai o Marcelu Komoru i Dežeu Jakabu napisala je: „Pored zajedničke umetničke posvećenosti, treba napomenuti da su obojica pripadali masonskoj loži „Galilej”. Pripadnost slobodnim zidarima Marcelu Komoru je obezbedila prednost kod više narudžbi – na primer u Subotici, gde je gradonačelnik Karolj Biro ili u Targu Murešu, gde je takođe gradonačelnik Đerđ Bernadi bio pripadnik bratstva”10 Obilazeći objekat, posetilac će uočiti, da sinagogu kruniše centralna glavna kupola, sa Davidovom zvezdom na vrhu, koja označava nebesko i zemaljsko jedinstvo. Na vrhovima ugaonih kupola „sahat kula” takođe su prisutne Davidove zvezde, koje su u originalu, na osnovu tadašnjih opisa, bile pozlaćene. Ugaone kupole simbolizuju četiri strane sveta, kao i prolaznost vremena. Kupola, kao takva, uglavnom predstavlja nebo, duhovnu sferu, a kuboidna zgrada ispod nje, simbolizuje zemlju, materijalni svet. Između ova dva principa osmougaoni tambur kupole predstavlja prelaz, ukazujući na harmoniju i sklad univerzuma. Simbolizam koji upućuje na arhetip univerzuma javlja se i u horizontalnoj podeli eksterijera i enterijera sinagoge. Fasade se mogu podeliti u tri horizontalne zone. Najniža zona, najbliža zemlji, sastoji se od sokle izvedene od ružičastog veštačkog kamena i fasadne trake obložene crvenom duplo presovanom opekom. Ona simbolizuje materijalni, ovozemaljski svet. Zona iznad je obrađena u naizmeničnom sledu površina od fasadne opeke i malterisanih površina, a dekorisana je floralnim ukrasnim elementima od terakote u originalu i vitražima unutar okruglih i lučnih prozorskih otvora. Ovu zonu sa gornje strane zatvara valovita atika, sa reljefnim floralnim ukrasnim elementima, takođe.
Ova međuzona predstavlja raj na zemlji, izgubljeni edenski vrt. Ona formira prelaz između materijalnog i nebeskog, duhovnog života, koju simbolizira najviša zona, svet kupola. Vrhovi kupola su u originalu bili obloženi majstorski oblikovanim kalaj limom, koji su još u sedamdesetim-osamdesetim godinama prošlog veka zamenili bakarnim limom, nadajući se produžavanju trajnosti. Ovo je značajno izmenilo spoljašnji izgled sinagoge. Spoljašnjoj lepoti sinagoge doprinosi naizmenična alternacija malterisanih delova fasade i delova obloženih crvenim fasadnim opekama, kao i raznolika igra zidarskih rešenja od crvenih duplo presovanih opeka. Obradu fasada obogaćuju i reljefni terakota elementi proizvedeni u svetsko poznatoj fabrici „Žolnai manufaktura“ iz Pečuja, a koji su zbog lošeg stanja, prilikom restauracije bili u potpunosti zamenjeni engobiranim pirogranitom. U svakom segmentu objekta se manifestuje visokvalitetni zanatski rad izvođača Ferenca Nađa i Lukača Kladeka, kao i njihovih podizvođačazanatlija, te realizacija detaljnog, savremenog planiranja, koje je karakteristično za to doba. Glavnom ulazu sinagoge se može pristupiti sa zapadne strane. Posetilac popevši se uz stepenice naći će se ispred tri kapije. Srednja je glavna kapija, koja je i u dimenzijama naglašenija od ostale dve. Lučna nadsvetla sve tri kapije ukrašavaju vitraže. Stolarski radovi i elementi od kovanog gvožđa su izvedeni u duhu lehnerove secesije. Lučni okviri kapija su formirani pomoću kontinualne reljefne ornamentike od terakote u obliku lala koje niču iz motiva srca. Tokom restauracije i ove elemente su zamenili engobiranim pirogranitom. „Narteks ima tri kapije sa stilizovanim okvirima u mađarskoj keramičkoj dekoraciji. Iznad, unutar valovitog maćo-veza nalazimo ornamentiku u obliku maka koja simbolizuje zaborav, i poruku, da ulaskom u crkvu valja ostaviti svakodnevne probleme izvan nje.”11 Na zabatu, iznad rozete u tri okulusa nalaze se Davidove zvezde. Ovi otvori su izvorno imali i funkciju ventilacije tavanskog prostora. Na vrhu zabata postavljena je jedna od četiri table deset zapovesti. Prilikom restauracije, i one su ponovo proizvedene u Pečuju od emajliranog pirogranita. Narteks je sa dve strane obuhvaćen sa dva zidana ugaona pilastra, koji predstavljaju stubove Jakin (za pokajnike) i Boaz (za radosne) koji su stajali ispred nekadašnjeg Solomonovog hrama. Oni mogu biti slobodnozidarski simboli, ali u potpunosti odgovaraju i ikonografiji jevrejske arhitekture sinagoga. Na osnovu novinskih zapisa toga doba, izvorno su na ovim pilastrima takođe stajali kapiteli u obliku čaure maka izvedeni od majolike – danas im se vidi samo kopija od veštačkog kamena.
Slični kapiteli su bili i na kružnim ugaonim pilastrima oko centralne kupole. Oni su tokom vremena na tajanstveni način nestali, i samo su tokom konzervatorskog nadzora autora ove knjige, prilikom obnove krova, 2004-2011. godine, bili iznova proizvedeni i postavljeni na svoja mesta, povrativši na taj način originalni raskoš glavne kupole. Kroz kapiju, posetilac stiže u vetrobran, a nakon toga u predvorje predviđeno za muškarce. U vetrobranu sa leve strane se nalazi jedan, i u stilu drugačiji umivaonik za ritualno pranje ruku izrađen od roze kamena, koji je spasen iz stare, porušene sinagoge. Predvorje ne poseduje prirodno osvetljenje, veštačka svetlost dočarava mističan sumrak, prosto pripremajući posetioca na veličanstveni doživljaj koji ga čeka u molitvenom prostoru ispod centralne kupole. Na zidovima se nalaze spomen-ploče. Na severnom zidu sa leve strane, na beloj mermernoj spomen ploči na mađarskom i hebrejskom jeziku vide se imena pokojnika subotičke Izraelitske verske zajednice, a pored nje, spisak imena osnivača. Na istočnom zidu, levo od centralnog ulaza u molitveni prostor, na beloj mermernoj ploči se nalazi raspored molitava, dok sa desne strane stoji spomen-ploča u počast gospođi Gitl, koja je 1922. godine sinagogi darovala kutije za donacije.
Secesijska ploča koja se nalazi na južnom zidu postavljena je u čast Adolfa Geigera, najznačajnijeg donatora, a druga u čast Janošu Halbrohru, jednom od osnivača, i njegovoj supruzi, rođenoj Neti Špicer. Čim prekorači prag molitvenog prostora, posetilac će ugledati klupe, a u daljini orman za čuvanje svitaka tore (Aron HaKodeš), međutim, kupolu će još uvek skrivati niska tavanica - donji deo galerije. Sa leve i desne strane, pored vrata, u zidove su ugrađene donatorske kutije oblikovane u secesijskom stilu. Čudo se za posetioca razotkriva, samo nakon nekoliko koraka, kada se napokon pojavi ispred njega veličanstvena kupola koja podseća na ogromnu nebesku krošnju drveta. Ne postoji osoba u čijoj duši se tog trenutka ne upali plamen pobožnosti...
Sistem simbola koji se pojavljuje u eksterijeru zgrade, može se pronaći i u unutrašnjosti. I tu je prisutna veličanstvena centralna kupola – tabernakulum - materijalizovana kao unutrašnja ljuska, koja po mišljenju arhitekata svojom formom podseća na Mojsijev zavetni šator. Centralna kupola poduprta čeličnim stubovima, postavljenim u obliku osmougaonika, uzdiže se iznad molitvenog prostora pravougaonog tlocrta. Galerijski prostori za žene su zasvedeni ljuskastim svodovima, a u uglovima plitkim
ugaonim kupolama. Kao arhetip jerusalimskog hrama, tlocrt objekta je zadržao trodelnu prostornu podelu (predvorje, molitveni prostor, i Aron HaKodeš), s tim da nedostaje unutrašnje dvorište, međutim, kod glavnog i ugaonih ulaza za žene, arhitekte su predvideli vetrobrane. Osnova ugaonih narteksa je oblika četvtrine kruga sa četvrtkupolama pokrivenim majstorski izvedenom limarijom. Unutrašnji prostor, kao i spoljašnjost hrama, takođe je vertikalno trodelan. I ovde je prisutna aluzija na materijalni svet i ovozemaljski život izražen kroz zonu prizemnog molitvenog prostora ispod galerija, gde se nalaze i redovi klupa za muškarce. Tu je i bima – gde se čitaju svici tore i odakle se otvara Aron HaKodeš. Na bimi su stajale dve menore i dva devetokraka svećnjaka - hanukije, koje se po običaju pale za vreme Hanuke, praznika svetlosti. Iz ovog prostora kreću pa se u osmougaonom redu uzdižu vitki čelični stubovi, koji drže galeriju i centralnu kupolu. Njihova gipsana obloga s jedne strane ima funkciju zaštite od požara, a sa druge, njihovi reljefni floralni ukrasi deo su ikonografije koja predstavlja ovozemaljski raj. Stubovi na galeriji prelaze u zasvedene lukove, na kojima se reljefni motivi listova nastavljaju bez prekida. Prizemni prostor u odnosu na druge je malo mračniji, obavijen velom polumraka. Osvetljavaju ga samo prozori-vitraži ispod galerija, središnji luster i druga sekundarna svetleća tela. Kolorit svakog lučnog prozora je različit, i jedinstven, međutim, folklorni cvetni motivi se ponavljaju. Impozantno ukrašeni centralni luster pored funkcionalne i estetske uloge, imao je još jednu namenu - da poboljša akustiku prostora ispod kupole. Pored centralnog lustera osvetljenje unutrašnjeg prostora obezbeđuje veliki broj ukrasnih svetiljki od mesinga. Lusteri vise i iznad galerija, svetiljke-plafonjerke ili elegantna konzolna svetleća tela obasjavaju enterijer hrama. Tokom vremena je sve do jednog nestalo, ali je tokom restauracije sve i vraćeno. Druga zona obuhvata dekorativni parapet galerije sa gipsanom oblogom te redove klupa za žene, čiji nagib diskretno skriva vizualni kontakt sa prizemljem. Pogotovo redovi klupa postavljeni u uglovima galerije predstavljaju jedinstveno rešenje, kako se stepenasto spuštaju prema parapetu, i na taj način pružaju karakterističan vizuelni doživljaj posmatrajući iz pravca bime. Na ovom nivou dominira SVETLOST, koja ulazi kroz ogromne zasvedene i okrugle prozore zastakljene vitražima, okrenute prema glavnim pravcima sveta, menjajući se stalno, svetlost podseća na sjaj zemaljskog Raja. Motiv unutar rozeta je karanfil. U to se uklapa linija olovnih okvira ocrtavajući folklorne motive. Projektanti nisu želeli da stvore mistični mračni prostor, nego su u duboki osećaj religijskog ushićenja pokušali uneti veselje i radost življenja. Osnovna nijansa kolorita zidova u prizemlju i na galerijama je svetlozelena, koja simbolizuje proleće, obnovu prirode i rastući život. Zelena boja je mešavina zemaljskog (toplog) i nebeskog (hladnog) principa. Prelaz između zone galerije, to jest „središnjeg sveta”, i centralne kupole, čiji očaravajući prostor prikazuje nebeski raj i božansko prisustvo, projektanti su rešili pomoću pandantifa postavljenih u uglove unutrašnjih tambura Pandantifi nisu konstruktivni elementi; oni predstavljaju samo vizuelni prelaz ukrašen reljefnim maćo folklornim motivima, koji predstavljaju drvo života u punom cvatu. Njihova koloristika oštro se razlikuje od zelenkastog okruženja. Na opeka crvenoj pozadini javljaju se plave, sivkasto-plave i roze nijanse. Na duguljastim površinama između pandantifa nalaze se citati iz Starog zaveta na hebrejskom i mađarskom jeziku: „VOLI VEČNOST, TVOGA BOGA”, i „VOLI SVOG BLIŽNjEG KAO SAMOGA SEBE”. Ove drevne poruke, kao i arhitektura, koloristika i ikonografija čitave sinagoge propovedaju o smislu života - ljubavi. Iz ove tačke se uzdiže centralna kupola sastavljena od osam segmenata. Njenoj gracioznosti doprinose dva reda prozora-vitraža Mikše Rota, koji je čine lakšom, prozračnom, uprkos tome što svetlost kroz prozore spoljašnjeg tambura kupole samo filtrirano ulazi u tavanski prostor. Kolorit kupole i folklorna ikonografija je dosledna i simbolična. Tok misli začet u prizemlju se nastavlja prema gore. Kod prelaza topli roze tonovi dolaze do izražaja i postepeno se prelivaju u svetloplavu boju neba, a zatim sledi profilisani venac, koji predstavlja liniju odvajanja na putu prema vrhu kupole, te na kraju prelazi u tamnoplavu nijansu. Folklorni cvetni motivi u donjem delu kupole uglavnom niču iz ornamenata oblika srca koji su univerzalni simboli ljubavi, a zatim se, bujajući, provlače oko prozora, penju uz rebra i nestaju u suncu koje označava vrh kupole. Folklornim cvetnim motivom utkano sunce može se videti i na svodu iznad bime, koje označava prisustvo Gospodnje. Najviši i najsvetiji vrh kupole odvojen je od sveta, koji se nalazi ispod nje, još jednim profilisanim vencem. Iz ovog prstena izrasta vrh kupole – konusni središnji vitraž sa motivom sijajućeg sunca, sastavljen od osam trouglastih ravni sa zlatnožutim i zelenim opalno staklenim inkrustacijama na tirkiznoj osnovi. Sunce je izvor postojanja, jedini Gospodar poznatog sveta. Ono izvire iz osam svevidećih očiju (nisu vidljive s nivoa prizemlja), postavljenih u osmougaonom obliku na vrhu kupole, zračeći svoju svetlost na sve strane. Svevideće oko je univerzalni verski simbol, u slobodnom zidarstvu predstavlja personifikaciju Velikog neimara svih svetova. Takođe predstavlja kulminaciju verske ikonografije sinagoge, Jedinog, Svemogućeg i Sveprisutnog. Najsvetije mesto u sinagogi je Aron HaKodeš, koji se pojavio
u arhitekturi sinagoga umesto originalnog Zavetnog kovčega. U njemu se drže svici tore, to jest Mojsijeve knjige, sveti spisi jevrejske vere. Orman za čuvanje svitaka tore subotičke sinagoge pored svoje secesijske oblikovnosti nosi i versku ikonografiju. „Dva masivna stuba upućuju na Jakina i Boaza ispred Solomonovog hrama; iz njih niču krila, koje arhitekte vezuju za kerube, čuvare Zavetnog kovčega, te pojvaljuje se lulav (palmina grana), table deset zapovesti i Davidova-zvezda.”12 Vrata ormana za čuvanje svitaka tore na osnovu izraelske tradicije pokrivao je parohet (pokrivač Aron HaKodeša), koji danas nedostaje. Dvokrilna lučna vrata su dekorisana secesijskom, folklornom ornamentikom, iznad se nalazi večni plamen i hebrejski natpis, u prevodu: „SVUDA VIDIM GOSPODA ISPRED SEBE”. Unutrašnjost ormana je neboplava, na kojoj su razasute zlatne zvezde, simbolišući svemir. Tu se nalaze držači svitaka tore, njihova secesijska rezbarija se uklapa u stil hrama. U fokusu ormana, unutar secesijske Davidove zvezde upisan je kratak hebrejski tekst. „Gledajući izbliza uočljivo je da YHVH natpis nije originalan: dva jod-slova su u originalu označavala Gospoda, i to su prefarbali na YHVH slova. U stvarnosti natpis koji označava Gospoda ne bi se uopšte smeo prefarbati, ali YHVH isto znači kao dva jod-slova, uistinu manje apstraktno, pa se ovo ovako može smatrati dozvoljenim.”13 Iznad/iza Aron HaKodeša nalazi se „svet muzike”, galerija za hor. Tu su i ostaci nekadašnjih orgulja. Svojevremeno, nedostajući registri su zamenjeni drvenim, koji su sada, prilikom obnove takođe restaurirani. Originalno u ortodoksnim sinagogama se samo ljudski glas smeo oglasiti, prisustvo orgulja je neološka pojava. Muzika je veoma značajan elemenat verskog rituala, jer kao organizovana vibracija, njen duhovni naboj se možda najviše približava božjem prisustvu, najvišem principu. Zasvedena tavanica iznad galerije hora, na osnovu prisećanja Dežea Jakaba u originalu je bila slično obrađena, kao unutrašnji deo Aron HaKodeša, to jest „zvezdano nebo se videlo na njemu sa planetama”. Postojeću mustru su samo kasnije naslikali. Na tavanici se može videti nekoliko hebrejskih natpisa o muzici: „HVALITE GA ŽIČANIM I DUVAČKIM INSTRUMENTIMA” i „HVALITE GA INSTRUMENTIMA”. Najbolji zvuk se može čuti na zapadnoj galeriji. Subotička sinagoga je bila završena za svega tri godine, a radovi na njenoj restauraciji su trajali skoro 40 godina. Zgradu sinagoge, 1975. godine, a košer kasapnicu i zgradu verske zajednice 1987. godine su stavili pod zaštitu spomenika kulture, kao prostornu kulturnoistorijsku celinu. Godine 1990. utvrđena je za nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja. Radovi na tehničkoj zaštiti objekta su započeti u drugoj polovini sedamdesetih godina XX veka. Od tada, na inicijativu, u organizaciji i pod nadzorom Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Subotica radovi na restauraciji objekta teku manje-više kontinualno. Zbog jedinstvenosti zgrade i složenosti zadatka, restauracija je predstavljala ozbiljan izazov za mnoge generacije stručnjaka. Kontinualni nedostatak finansijskih sredstava i nedostatak političke volje su bili glavni razlozi što su se radovi odugovlačili decenijama što je dovelo do „sizifovskih prilika”. U tim vremenima za izvođenje najhitnijih radova trebalo je konkurisati za sredstva kod više izvora. Najznačajniji donatori su bili Skupština Grada Subotice, Republičko ministarstvo za kulturu, Republičko ministartvo vera, World Monuments Fund iz Njujorka (Jewish Heritage Grant Program), Rotschild (Hanadiv) fondacija, kao i privatna lica. Godina 2014. bila je prekretnica u sudbini sinagoge, jer je Republika Mađarska svojom nesebičnom finansijskom i stručnom podrškom omogućila da se napokon pristupi potpunoj restauracija i da se do kraja 2017. godine sinagogi vrati originalan sjaj i veličanstvena lepota, da može da zauzme svoje dostojno mesto među brižno obnovljenim secesijskim biserima Subotice. Restauracija je finansirana od strane Vlade Mađarske iz donacije od više od 2.000.000 eura, preko Mađarskog nacionalnog saveta, pod nadzorom stručnjaka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograd i Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Subotica; radove su izvodili međunarodno priznati inostrani i domaći restauratori, pod vođstvom Andree Feher, građevinskog inžinjera, u izvođenju YUMOL Subotica konzorcijuma. Obnovljena sinagoga nakon restauracije dobiće novu namenu. Prvenstveno će služiti kao turistička destinacija, ali će dati prostora i stalnoj izložbi i drugim kulturnim dešavanjima. Članovi subotičke jevrejske zajednice će je prilikom većih verskih praznika i komemoracija koristiti kao sinagogu, kad god im bude zatrebala.
Spoljna i unutrašnja restauracija sinagoge je izvedena na osnovu projekata autora ove knjige i saradnika, s tim da su se stručnjaci koji su vodili radove morali suočiti sa mnoštvom problema za vreme radova. Tokom sveobuhvatne rekonstrukcije, između ostalog, delovi unutrašnje ukrasne ornamentike su restaurirani lažnom pozlatom (šlag metal), a na pojedinim mestima je primenjena prava pozlata (katarina gold). Posebno veliki izazov je bila odluka o sudbini prevelikog broja klupa u prizemlju, te određivanje njihovog originalnog kolorita. Stručnjaci su na kraju odlučili, da će u interesu poboljšanja iskorišćenosti unutrašnjeg prostora, prorediti redove klupa, ali će im vratiti originalnu koloristiku. Nedostajući komadi reljefnih šarenih podnih klinker pločica naručeni su iz Maroka, gde su ih zanatlije pojedinačno ručno oblikovali.
Kolorit spoljašnjih malterisanih delova sinagoge, takođe je dugo predstavljao zagonetku, jer je originalna boja zajedno sa malterisanjem obijena, odstranjena u dvadesetim godinama prošloga veka, zatim su fasade ponovo malterisane sedamdesetih godina. Deže Jakab je u svojim prisećanjima, 1925. godine, napisao da je originalna boja bila zelena, a ne žuta, koja je bolje harmonizirala sa crvenom fasadnom opekom i plavim ornamentima.14 Autor ove knjige je našao parče ostatka maltera iz prošlosti u podnožju severnog „sahat kule”, ona je imala roze nijansu od drobljene opeke, koju su kao aditiv dodavali malteru prilikom spravljenja. Međutim, to još nije dokaz da na roze malterisanoj površini nikada nije bilo druge fasadne farbe. Prilikom restauracije, konačna boja malterisanih delova fasada je određena uz konsultaciju i usaglašavanje sa rukovodstvom subotičke jevrejske zajednice, te je određen kolorit sličan „boji pustinjskog peska”. Sa rokom završetka radova na obnovi sinagoge do 31. decembra 2017. godine, došao je kraj četrdesetogodišnjoj restauraciji i subotičkoj sinagogi je, konačno, vraćena originalna lepota dostojna njenog značaja.
Bibliografija
- Chevalier, J., Gheerbrant, A.: „Rječnik simbola“. Izdanje: Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1983.
- Dömötör, Gábor: „A szabadkai zsinagóga – 110 év virágzás és pusztulás“. Izdanje: Hét Nap, Subotica, 2012.
- Dömötör, Gábor: The Synagogue in Subotica – Resurrection or Decay (Rehabilitation Possibilities after Carpathian-basin Examples. Izdanje: OmniScriptum GmbH & Co. KG, Saarbrücken, 2015.
- Gazda Anikó, Kubinyi András, Pamer Nóra, Póczy Klára, Vörös Károly: „Magyarországi Zsinagógák“, dr. Gazda Anikó, Bács-Kiskun Megye. Izdanje: Műszaki Könyvkiadó Budapest, Budimpešta, 1989.
- Grin, Klaus-Jirgen: „Filozofija slobodnog zidarstva – Interkulturalna perspektiva“. Izdanje: Biblioteka Duhovna akademija, Ellecta, Beograd, 2008.
- Jakab, Dezső: „A templomról”. Izdanje: Szombat, Subotica, 1925. decembar 8.
- Klein, Rudolf: „A szabadkai zsinagóga (A zsidó közösség, az építés, a város és kultúrtörténeti jelentőség)“. Izdanje: Pro reliquiis scribarum Egyesület, Subotica, 2015.
- Klein, Rudolf: „The Synagogue in Subotica“. Izdanje: Grafoproduct, Subotica, 2003.
- Klein, Rudolf: „Zsinagógák Magyarországon 1782-1918 – Synagogues in Hungary“. Izdanje d: Terc Publishers, Budimpešta, 2011.
- Milkó, Izidor: „Hogyan építettük fel a templomot“.Izdanje: Szombat, Subotica, 1925. decembar 8.
- Várallyay Réka: „Az Építészet Mesterei - Komor Marcell, Jakab Dezső“, Izdanje: Holnap Kiadó, Budimpešta, 2006.
NAPOMENA
Ovaj dokument je izrađen uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključivo odgovornost Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Subotica i ne odražava zvanično mišljenje Evropske unije i/ili Upravljačkog tela.